74-325 74-343 98-372 C2180-278 C4040-221 300-320-dumps sy0-401-dumps 210-065-vce pw0-071-practice-test 200-120-ccna-cost c_hanaimp142-dumps 77-427-exam 9l0-066-pdf sale-C9560-503 a00-211-pdf 070-331-dump 352-001-pdf 1z0-047-pdf h12-224-dumps og0-093-dumps-free 400-101-dumps 1v0-605-pdf sale-C2090-620 1z0-242-pdf 70-470-exam 70-466 MB7-702 70-417 74-335 C_HANATEC131 300-320-dumps sy0-401-dumps 210-065-vce pw0-071-practice-test 200-120-ccna-cost c_hanaimp142-dumps 77-427-exam 9l0-066-pdf sale-C9560-503 a00-211-pdf 070-331-dump 352-001-pdf 1z0-047-pdf h12-224-dumps 070-462-exam-dumps og0-093-dumps-free C2090-303 070-243 070-417 1Z0-060 2V0-621 300-320-dumps sy0-401-dumps 210-065-vce pw0-071-practice-test 200-120-ccna-cost c_hanaimp142-dumps 77-427-exam 9l0-066-pdf sale-C9560-503 a00-211-pdf 070-331-dump 352-001-pdf 1z0-047-pdf h12-224-dumps 070-462-exam-dumps og0-093-dumps-free C2090-303 070-417 1Z0-060 70-460 70-487 M70-301 MB6-869 1Z0-144 1Z0-599 400-051 70-458 810-420 C_TBW45_70 C2090-540 C2180-276 C4090-452 EX0-001 HP2-E59 1Z0-061 220-801 640-911 70-680 C_TSCM52_66 070-331 312-50v8 070-467 1Z0-485 640-864 70-465 70-687 300-320-dumps sy0-401-dumps 210-065-vce pw0-071-practice-test 200-120-ccna-cost c_hanaimp142-dumps 77-427-exam 9l0-066-pdf sale-C9560-503 a00-211-pdf 070-331-dump 352-001-pdf 1z0-047-pdf h12-224-dumps 070-462-exam-dumps og0-093-dumps-free 70-484 70-498 70-646 98-361 98-366 A30-327 C_BOE_30 C_TSCM42_66 C2010-597 C2020-632 C2020-701 C2020-703 C2040-408 C2040-988 C2070-581 C2150-195 C2160-667 C2180-274 C4040-226 C4090-453 CAS-001 CSSLP C-TERP10-60 E20-018 E20-918 JN0-360 MSC-321 P2080-088 PC0-001 PEGACSA-v6.2 3I0-012 500-051 640-875 640-916 642-427 642-647 642-691 650-663 700-037 70-247

by

In:

Comments Off on Početak je uvijek najteži

„If you always do what you’ve always done, you will always get what you’ve always got.”

Ovo je bila moja misao vodilja kad sama odlučila početi raditi na sebi. Godine i godine mojeg bavljenja tuđim problemima i imanja rješenja za sve druge osim za sebe izmorile su me. Napravile ožiljke po mome tijelu. A nisu rezultirale ničim. Ja sam dobra prijateljica, vjerna djevojka, snažna žena, uvijek nasmijana i na raspolaganju. Pročitala sam brdo „self help“ literature da bih na kraju svake rekla ajde još jednu, možda je druga pametnija.

Koliko god konstukcije tipa „ U meni leže odgovori“, „Počni od sebe“,  „Ti si jedna jedinstvena i nema čarobne formule koja vrijedi za sve “ meni zvučale floskule i isprazne, nešto sam trebala promijeniti.

I odluka je pala doslovce preko noći.

Danas je to moje vrijeme da budem sa sobom. I dalje mi zvuči čudno, ali je upravo tako. Upoznajem sebe. Učim o sebi. Počela sam razmišljati o svojim svakodnevnim reakcijama i zašto postupam baš tako. I kako vučem obrasce već godinama, a zapravo mi se uopće ne sviđaju. Dapače, ne volim hrpe stvari na sebi i u sebi ali ne znam kako bolje.

Moj racio koji držim na pijedestalu i mazim ga svaki dan zatvorio je sve ostalo u meni. Kao maloj, a i malo većoj uvijek su mi govorili:

Emocije nisu bitne, čovjek se treba voditi mozgom“. Ponekad pomislim da sam robot. Tuga? Bol? Žalost? Jad? Do nedavno sve mi je ovo bila ista kategorija. Neke emocije koje „nemaju veze s mozgom“ i od kojih mi neće biti bolje. Reagiram na tuđe suze sa reakcijom „Joj, kaj dramiš“. Živciraju me jer ih ja ne mogu pustiti. Reagiram na tuđi uspjeh jer meni moj nikada nije dovoljan. Uvijek se može bolje. Nema tu baš puno ponosa i pažnje prema svom biću.  Ljuti me kad sam dugo sama doma. To ima samo veze sa neobzirom mojeg dečka, nema to veze sa mojom ostavljenošću i osamljenošću. Smeta me kad netko donosi odluke umjesto mene. Možda zato jer ja nisam ništa ni rekla na glas nego se samo durila?

Tako su se počele moje puzzle otvarati. Jedna po jedna dolaze na vidjelo. I što sad sa svime time?

Ja sam osoba koja voli rješenja. Imaš problem- riješi ga. Ove stvari ne idu preko noći. Učim se strpljenju. Sto puta sam sama sebi ponovila: Ovo je proces, daj si vremena.

Želim se naučiti voljeti i biti puna. Plakati od tuge na nedjeljni film, iskreno zagriliti svoje malo dijete i reći mu: Hvala ti, žao mi je što nisam bila uvijek tu pored tebe, ali od sada sam ovdje i volim te najviše na svijetu. Sve je ok, na sigurnom si!

V 28

by

In:

Comments Off on Prije i poslije

Prije no što sam krenula na psihoterapiju mislila sam da su mi svi krivi.
Znate ono, pa kako ne zna što sam ja mislila kada sam došla kući, a hrpa neopranog suđa stoji u sudoperu. Pa valjda se podrazumijeva da je trebalo biti oprano ako je netko već bio kući. Durim se par dana zbog toga, jer ipak jako sam naživcirana i kuham u sebi. Ali ništa ne govorim, jer se to valjda podrazumijeva.
Kada me netko pita, ako me i pita, „kako si“ moj najlogičniji odgovor „dobro“, „ok“, „može stat“,“može i bolje“, „onako“… i još lepeza tih neodređenih odgovora, nepotrebnih i ustvari lažnih. Ali….nisam znala bolje.

Bila sam emocionalni mrtvac.
Davno sam naučila da su osjećaji nepotrebni, da su slabost. Racionalnost je vladala svuda oko mene. Što je idealna stvar da ne odem u minus na kartici, ali u biti nisam znala živjeti.

Nekim čudom, ja, osoba od racionalnog plana i programa, krenula sam na tu „vudu-mudu“ stvar. Krenula sam na psihoterapiju prije nešto više od godinu dana. Upoznala i još uvijek upoznajem sebe i svoje osjećaje. Naučila sam što je to bijes, tuga, strah, sram, ponos, sreća, veselje i još učim ostale. Naučila sam slušati svoje tijelo koje mi uvijek ima puno toga za ispričati. Shvatila sam da nisam sama, da nisam jedina.

I sada, još uvijek na psihoterapiji, mogu:
– reći da sam ljuta što suđe nije oprano
– reći da sam tužna što mi je umrla papiga
– reći da se bojim da me nitko neće voljeti
– reći da me sram zbog …. ok samo nekim ljudima :)
– reći da sam ponosna što sam kupila cipele ne gledajući koliko koštaju i otišla u minus
– reći da sam sretna kada s curom sjednem u prastari twingo i odemo u zagorje kavu, zato što nam se išlo
– reći da mi je veselje otići i kupiti si kremicu, ne jeftinu već onu koja paše mojoj koži
– reći da mi se nešto ne sluša i ne sramiti se toga
– reći da ne želim da mi netko dođe na kavu, zato što malo želim biti sama i da to ne znači da ne volim društvo te osobe
– reći šefici na poslu da ne želim ostajati na neplaćenim prekovremenim satima
– reći sama sebi da se volim i prihvaćam onakva kakva jesam (još radim na tome)

 

Apr 02

Hvala za bol

by

In:

Comments Off on Hvala za bol

Život mi se raspadao iako je izvana sve funkcioniralo. Imala sam stabilan posao, zabavan društveni život, puno prijatelja, bila sam sa svima u dobrim odnosima… no iznutra me nešto trvilo, kao unutarnja rana koja je krvarila i vodila u polaganu i sigurnu smrt. Na poslu sam se učestalo skrivala u wc-u i plakala. Nekakva neobjašnjiva bol iz mene se izlijevala kao para iz express lonca, a ja sam je povezivala sa svojom nezavidnom ljubavnom situacijom, za sve je bio kriv taj zločesti privlačni muškarac koji mi je slamao srce…

No, onda sam se sjetila da sam i na prošlom poslu plakala u wc-u, i da mi je i prošli dragi za sve bio kriv. Plakanje je postalo svakodnevica i više se sa svojim stanjem nisam znala nositi. Stresne situacije bile su te koje su mi posebno aktivirale bol.

Nekud unutra kao da je postojala „crna rupa“. Posebno je bilo teško kada sam bila umorna. Loše sam podnosila kritike, čak i dobronamjerne, bila sam slaba i ranjiva kao list na vjetru… U takvom sam stanju zapravo živjela 33 godine, samo što je postajalo sve gore i sve teže, sve mračnije i nepodnošljivije. Nije pomagala yoga, meditacija, izlasci, tulumi, alkohol, seks, ljudi, zanimljivi i nezanimljivi, putovanja… Bol je bila sveprisutna.
A onda sam odučila zaroniti u ponor. Sjetih se razgovora s poznanicom koja je jednom prilikom između redaka spomenula Gestalt psihoterapiju, i ta se informacija nekud utisnula u mojoj memoriji. Pojma nisam imala ni što je psihoterapija, a još manje Gestalt. No, privukla me intuitivno, i krenula sam, prvo individulano, a onda i grupno. Danas nakon godinu i pol vrlo putovanja, istraživanja, radosti, druženja, otpuštanja i preslagivanja, mogu reći da je taj potez jedna od najboljih stvari koje sam ikada za sebe napravila.

Proces još uvijek traje i nije uvijek jednostavno. Zahtijeva pažnju, vrijeme, prisutnost, odgovornost za sebe… Potisnuto izlazi na površinu, skriveno se otkriva, zaboravljenog se prisjećam, a  cjelina polako oživljava. Oko mene se širi prostor slobode i vedrine, život postaje smisleniji. Da bol nije postala tako jaka, nikada se ne bih usudila početi istraživati odakle i zašto dolazi. Zato sam zahvalna koliko god je ponekad teško. Potrebno je dosta hrabrosti, ali neću odustati.

 

S.B. 35